Лира

У СУСРЕТ 30. ГОДИШЊИЦИ МЛАДЕНОВАЧКИХ „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА”
Оно што обасјава живот
У оваквом свету и времену, брзом и плитком, нервозном и попростаченом, у знаку „сенилног варварства” и приземног материјализма, очувати једну песничку манифестацију три деценије равно је подвигу. Изборити се са антикултуром програмираном одозго, са оскудним ресурсима и психологијом „мале средине” одоздо. Али може. Младеновац је тако постао прави песнички град. У њему је настало више од две стотине књига, добио је дванаест својих антологија, каталога и студија. И постао леп пример многим другим варошима

Пише: Игор Давидовић

У времену у којем се множе фестивали који намећу трендовске садржаје и критеријуме, на културној мапи Србије опстају и они који се као својеврсна оаза духа отимају псеудокултури. Тобоже велики медији не посвећују им пажњу, протичу у сенци естрадизоване културе, али им то не одузима ни вредност, ни значај. Напротив.
Један од таквих фестивала су и „Шумадијске метафоре”, књижевна манифестација која у Младеновцу траје већ скоро три деценије и окупља, како познате, тако и недовољно афирмисане песнике. Упркос ограниченим ресурсима, опире се и провинцијској учмалости, којом по правилу лако завлада ситни кусур уметности. Зато и ентузијазам људи који су ову манифестацију покренули и одржавају је до данас заслужује поштовање.
На то нас подсећа један од кључних људи „Шумадијских метафора”, књижевник и критичар Душан Стојковић.
– Као и сви остали песнички, и овај фестивал опстаје уз велики ентузијазам оних који су били његови оснивачи и носиоци, иако је од самог почетка, када се појавио први зборник, био препознат као један од престижних песничких фестивала у земљи. Победници су били познати и афирмисани песници, попут Миљурка Вукадиновића, Андреја Јелића Мариокова, Радослава Вучковића, као и они које је фестивал пробудио из дуге песничке ћутње, попут Миленка Попића. Задовољство ми је да истакнем и оне који су се огласили најпре на нашем фестивалу, а потом постали песници на које српска поезија озбиљно рачуна – Драгана Буквић, Горан Лабудовић Шарло, Мирјана Ковачевић, Жељко Јанковић. Последњи је, за књигу која је била награђена на нашем фестивалу, добио и угледну „Бранкову награду” – каже Стојковић.
Захваљујући фестивалу, Младеновац је знатно учврстио свој културни идентитет, док су учесници стекли угледну песничку афирмацију.
– Нећу погрешити уколико кажем да је Младеновац стекао ознаку песничког града, не само у време одвијања фестивала – наставља Душан Стојковић. – Неколико младих младеновачких стваралаца стасавало је упоредо са фестивалом, попут Радише Маринковића, Томислава Марковића, Бранке Згоњанин, Силване Јанковић. Веома је значајно да је објављено скоро две стотине књига, а зборници су непрестано иновирани. Било је логично да се упоредо са фестивалом, посвети велика пажња културној историји наше средине. Тако је Младеновац добио дванаест антологија, каталога стваралаца и студија о младеновачким писцима, што није чест случај у другим срединама. Сами песници су били у прилици да се друже са својом песничком сабраћом и из иностранства, пошто већ скоро двадесет година на фестивалу учествују и инострани гости. Неки од њих спадају у најпознатије песнике у својим земљама.

КЊИГЕ НАД ПОНОРОМ

Један од највреднијих плодова „Шумадијских метафора” је Граматика смрти, необична ауторска едиција нашег саговорника.
– Замислио сам читаву серију „ћошкастих антологија”. Најпре се појавило Тело у телу, антологија српске еротске поезије. Онда прва књига Граматике смрти. Помислио сам да ми је један том довољан да покажем како се самоубиство и поезија додирују и сљубљују, али се испоставило да ће ми и тринаест књига једва омогућити да на овај пројекат ставим тачку. Објавио сам осам књига, још четири су скоро окончане, преостала је последња, закључна, у којој ће бити испитан мотив самоубиства у светској књижевности. Смрт је нешто пред чим сваки прави писац стоји непрестано, посматрајући је очи у очи. Самоубиство, слободна смрт, тема је која се не може нипошто изједначити са другим темама. Песници самоубице, посебно они који окончају веома млади, на неки волшебни начин знају да им није подарен дуг живот и хитају, често и успевају, да се песнички искажу брзо, рано и дубоко. Песме, приче и романе, подједнако пишу они сами, али и смрт која се у њима угнездила. Уклети песници су међу најбољима које свака литература има. Нажалост, њихово самоубиство се често веома неспретно оспорава. У својим књигама нудим оно што су они створили и свако ко је инфициран књижевношћу врло лако може то да упореди са оним што су створили досадни понављачи, докони преписивачи, крадљивци туђег. Граматике смрти су књиге које су се надвиле над понор и успеле, убеђен сам у то, бар део мрачног света на светлост дана да изнесу.

ЛИЦЕ ПЛЕМЕНИТОГ И ДУХОВНОГ

Поставља се питање да ли истинска поезија има своје место и улогу у оваквом свету и времену, брзом и плитком, нервозном и попростаченом, у знаку „сенилног варварства” и приземног материјализма, и да ли као таква утиче на живот и свет, на обичног човека и заједницу?
– Поезија је одувек била само срце књижевности. Она је оно најбоље и истинско, што сваки прави и богати живот обасјава. То је ваздух нашег духовног живљења. Поезију неће никада сви писати и можда ће је све мањи број људи читати, али она ће бити ту, поред нас. И онда када је не узберемо као лепи и мирисни цвет, она ће бити оно што нас оплемењује, иако тога можда нисмо свесни. У времену плитком и празном, поезија је пунина и дубина. Ако је, а јесте, време у којем трајемо наличје свега племенитог и духовног, поезија је лице. Не можемо и нећемо без лица изаћи пред људе. Или, што је још важније, пред себе – уверен је Душан Стојковић.
Фестивал се зове „Шумадијске метафоре”. Како, кроз књижевну и животну оптику, описати срж Шумадије, њен геопоетички, културолошки и карактеролошки код?
– Када је наш фестивал крштен, присутни су били Љубивоје Ршумовић, Велимир Лукић, Александар Поповић, Радомир Андрић, Бранислав Петровић и многи други, а ја се не сећам ко је био кум. Шумадију доживљавам као срце Србије. Својевремено се тврдило како је деспот Стефан Лазаревић у манастиру Павловцу, који је у његово време подигнут, испевао Слово љубве. Шумадија је за мене, то – слово љубве. Пре више од десет година сачинио сам Бруј Шумадије, антологију песништва шумадијског, почев од прве године Првог устанка. Песници који су били у тој антологији поуздани су јемци да су Шумадинци знали, једнако добро као што су ратовали, и да певају. Знају то и данас.
Године 2016. прва награда на фестивалу „Шумадијске метафоре” припала је песнику Радету Ђокановићу, за књигу Апсолутно послушан. Друга и трећа награда, припале су Биљани Грошин и Властимиру Станисављевићу Шаркаменцу, за књиге Aurora borealis, односно Преломни дан и кобна незнанка. Организатори најављују да ће тридесетогодишњица фестивала, која ће бити обележена 2017. године, протећи уз многа песничка и друга изненађења, чиме ће бити утврђен суштински значај ове манифестације на културној сцени Србије.

***

Младеновац као књижевни јунак
– Драгослав Андрић, чувени преводилац и познати писац, један од најдуховитијих људи које је српска књижевност имала, тврдио је да је Младеновчанин пореклом, иако је у Младеновцу провео само неколико дечачких година – прича Душан  Стојковић. – Наш град заступљен је и у књизи Чиновник у паланци Миливоја Ристића, који је прве две године свог правничког службовања провео управо у нашој вароши. Младеновац се јавља и у Беранским причама Јована Богићевића и Причама са Селтерса Воје Марјановића. Овај град је један од јунака романа Рајске преваре Владимира Арсића. Има га у причама Браниславе Ковачевић, Александра Виторовића и Миладина Ћулафића, као и у романима Радована Благојевића, у песмама и кратким причама Миљурка Вукадиновића...